Banner
°°° VAŠE POVJERENJE°°°°° NAŠA JE NAGRADA°°°
Banner
ZADNJE POSTAVITE SLIKE
nove slike.jpg
SRCEM ZA MODRIČU
Banner
Benutzer : 5770
Beiträge : 439
Weblinks : 16
Wir haben 97 Gäste online

PRIČE I LEGENDA


Svako mjesto ima svoju istorijsku priču, ali i priču protkanu raznim legendama. O odnosu istorijskog i mitskog, specifičnostima nastanka pojedinih mjesta, o znamenitostima i poznatim osobama koje poštuju tradiciju, o površnom tumačenju prošlosti, o komercijalizaciji vjere i mnogo čemu drugome.
Prepričavanje priči o strašnim događajima koji su se zbivali u Koprivni i okolnim zaseocima, ali i izvan njih. Mnoge ( istinite ) su se legende zbile na obroncima Trebave, a neke od njih se pamte i dan danas. I Koprivnski žitelji koji vjekovima nastanjuje Trebavsko podrucije ima čime da se pohvali i predstavi javnosti, ako ni zbog čega drugog, tada iz prostog razloga da se ne zaboravi!
Na ovoj stranici pisat će legende koje znam i imam zapisane iz raznih zapisa, ako neko zna za one koje nisu navedene, neka nam slobodno pošalje mailom,pismom ili na bilo koji drugi način , mi smo Vam unaprijed zahvalni.

« Dugujemo to precima i da ostavimo u nasleđe potomcima! »

Joomla "wookie mp3 player 1.0 plugin" by Sebastian Unterberg




Људи и њихове врлине


Најпознатији Копривљанин је био Милан Јелић (1956-2007), човјек великог угледа, изузетних интелектуалних и организационих способности. Постизао је запажене резултате радећи у привреди, политици, спорту... Био је успјешан директор Рафинерије уља у Модричи и на крају живота предсједник Републике Српске.

Најзаслужнији за изградњу прве цркве у Копривни (1874) био је кнез Стајо Стајић (1835-1883) који је поклонио и земљиште за градњу цркве. Остао је без ногу до кољена, робијајући окован у води турског затвора, јер је саградио цркву супротно одобрењу турских власти, није је укопао у земљу, какво је било одобрење. Доживио је да види изграђену цркву.

Најстарије име, предсједника Црквено-школског одбора у Копривни, је Лука Тодоровић, који је у исто вријеме био и кнез у селу.

Најстарије сачувано свједочанство четвртог разреда Српске основне школе у Копривни носи име Милоша Л. Тодоровића (1892-1957) са датумом 18. јуна 1906. године.

Најпознатији самоуки сликар у Копривни био Марковић, Радослав. Период 1970-90.

Најпознатији умјетник - сликар, рођен у Копривни, је Кристијан Крековић (1901-1985), син Роке шумара из Лике. Студирао је у Бечу и Паризу, био члан француског Друштва ликовних умјетника. Објављена је у Паризу његова серија разгледница, међу којима су и мотиви, - старе босанске куће, пастирица из Босне. Умро је у Палма де Мајорци, гдје се налази његова знаменита галерија.

Најугледнији земљорадник у Копривни, био је Урош Лазић (1904-1974).

Најбољи мајстор зидар, тесар и столар у првој половини 20. вијека био је Ђорђа Деспотовић, (1884). Радио је на изградњи школе у Копривни 1927. и показао да се разумије у грађевинске нацрте и пројекте.

Најбогатији трговац у Копривни био је Бранко Лазић (1895-1941).

Најпознатији самоуки универзални мајстор био је Деспотовић, (Јанка) Петар, (1912).

Најпознатији барјактар у свадбама, као и кочијаш у Копривни био је Спасоје Петровић - Лепир (1914).
Најзначајнији предсједник ФК ,,Партизан“ у Копривни био је Лазић Љубомир (1925).

Најбољи тренер ФК ,,Партизан“ у Копривни био је Тривић Стево (1950).

Најбољи играч ФК ,,Партизан“ био је Деспотовић Радивоје Глазер (1937).

Најстарија имена људи забиљежена у црквеном Домовнику у Копривни су - Симеун (Јован) Лазић (1790-1890), Стајо Дуроњић (1803-1894), Ристо Вуковић (1803-1899), Николија Недић (1803-1899).

Најдуговјечнији Копривљани били су - Симеун (Јована) Лазић (1790-1890). По причи предака читав живот чувао је козе Стајо Стајић (1803-1894.). Лазар Дамјановић (1806-1906), Душан Милићевић (1896-1990), Маруша Лазић супруга Милована (1904-2003), Здравко Гвозденовић (1909-2003) и Боја Деспотовић (1911.-2008),Милан Васић (1896.-1997.), Јевтић Анка (1898.-1998), Васиљевић Милутин (1910.-2000),Ружа Максимовић (1911.-2007), Бановић Васо (1911.-2000.), Саво Тубоњић (1914.-2002), Савка Кузмановић (1913.-2003.), Божо Деспотовић (1905.-2007.). Ради недостатка података евиденција је непотпуна.

Најјачи или међу најјачима у Копривни био је Богдан Видовић (Томић) (1907). Једне прилике, да би жандари могли са аутом проћи цестом, Богдан је закренуо пуна волујска кола храстових прагова, тако што је кола на задњем крају рукама ухватио за расток, раставио од земље и закренуо на ивицу цесте. Претпоставља се да је подигнута тежина кола била од 300-500 кг. Богдан је сам носио храстов праг двојац за пругу нормалног колосијека, чија тежина износи 220 кг. Најбољи бацач камена с рамена у Копривни био је Светозар Т. Васиљевић (1929) на прослави VI Пролетерске бригаде у Тузли 1953.Освојио је прво мјесто у БИХ, а за награду добио бијелу „АТЛЕТ“ мајицу.

Највише километара пјешице прешао је Бошко Чочић, (1901). дошао је пјешке у Копривну из Француске.

Највише километара бос по снијегу, о Св. Сави прешао је Стево Васиљевић (Кнежевић), (1921), дошавши са Дуге Њиве кући, дужина стазе 13-15 км.

Највише књига, 350 у Копривни, прочитао је Павле Стевановић (1920). Податке дао Слободан Стевановић.

Највећу рибу, сома, уловио је у ријеци Босни 1927. Мирко Симикић - Бокер, (1905).

Највише дјеце - 17 изродио је брачни пар Ристо Јаковљевић (1892) и Ружа (1897) из Бргуле, матичне књиге Врањак.

Највише рођене мушке дјеце 9 синова имао је Радован Милићевић (1900) Матичне књиге Копривна.

Највише жена, три са којима је истовремено живио у свом домаћинству, имао је Спасоје Ђурић Шаин концем прве половине XX вијека.Податке дала Ружа Максимовић.

Познати самоуки виолиниста био је Станко Станимировић Рупа рођен у Копривни. Његова мајка Петруша такође је свирала виолину.

Највреднији домаћин у Копривни, засеок Требава, са сигурношћу се може рећи да је био Симеун (Саве) Лукића (1883).

Он је приликом диобе од оца, на тал добио мало већу дрвену кацу. У тој каци он је са женом становао - ноћевао умјесто куће, извесно вријеме док није изградио какву- такву кућицу. У каснијем периоду, радећи вредно, купио је већу површину земље, изградио кућу и зграде и постао један од богатијих домаћина у овом крају.

Најљепши рукопис имао је Станко Матић (1889). Служио је Аустро-угарску војску у I свјетском рату и услед лијепог рукописа запажен од команде, постаје писар у команди дивизије. Испричао Недо Лукић.

Највећу кућу у Копривни изградио је Бранко Лазић 1933. године.

Најхуманији и јединствен гест у Копривни урадила је Јелица Јевтић, Драгина супруга, 1928. Јелица је за живота изразила жељу и задужила породицу, тако да ће по њеној жељи сва новчана средства, дарована од присутних на дан њене сахране, додијелити дјеци погинулих бораца. Жеља је од стране породице испуњена, а борачка организација Општине Модрича посмртно је додјелила плакету у знак захвалности племенитој мајци Јелици.

Најактивнији друштвено-политички радник и привредник у Копривни био је Славко М. Деспотовић (1928).

Највише је допринио изградњи засеока Требаве у периоду послије II свјетскограта Бошко Кузмановић ( 1929).

Најљепша дјевојка, како се причало, у Копривни била је Јока (Луке) Видовић (1914) удата за Бранка П. Костадиновића.

Прича се, да ако Јока не дође на игранку, да се тога дана игранка не одржи. Испричао Стојан Видовић Врућац.

Највише волова на изору 80 пари имали су браћа Ристо (1883) и Алекса (1886) у Копривни у периоду прве половине 20. виека. Изор је када домаћин на селу има већи број пари волова, па вишак даје домаћину који нема волујску запрегу. Домаћин који прима волове исте држи код себе, храни и обрађује свој посјед на временски период по погодби; без накнаде или са одређеном накнадом по погодби. По истеку уговора власник враћа своје волове, или продужава поново неки временски период. Испричао Бошко Кузмановић.

Најдужи период, као скелеџија у Копривни, провео је Живко М. Видовић (1916). Најбољи и најповјерљивији конобар, који је одабран да служи Тита приликом боравка 30 дана у Бугојну (БИХ) био је Мишић, Душана Милорад. Податке дао син Бранко.

Најхрабрији борац - партизан био је Војин (Благоја) Лукић, Копривна - Требава (1921). Погинуо је 1945. бранећи болницу у Дворовима код Бијељине. Испричао Недо Лукић.

Највећу храброст у јединици четника у Копривни, извео је Новак Видовић (1921) који је 1942. сам преко скеле у Подновљу заробио 12 домобрана и предао у штаб јединице у Копривну.

Највећу храброст у четничким борбама на одбрани села Копривне, показао је Стево Деспотовић (1918) у току II свјетског рата.

Највећи подвиг у рату извели су четници Копривне и Кожуха, опкољени од партизанских јединица 18. јануара 1945. у кули Градачац. Они су 19. јануара на Богојављање послије пола ноћи, помоћу војничких опасача, спустили се са велике висине тврђавске куле и спасли своје животе. Симо Јевтић учесник тог догађаја, преслуживао је, славио 19. јануар у знак спаса и сјећања.

Најпознатији и најбољи фурунџија за кућне и пушничке фуруне био је Грујо Грујић (1983). Период рада прва половина 20. вијека. По памћењу Љубе Лазића.

Најљепше успомене доброг учитеља у Копривни оставио је Милош Божановић из Трбука - Озрен.

Најангажованији енигмата, који је ушао у Лексикон српских енигмата је Душко (Бранка) Лазић, (1934), стално насељен у Београду. Своје радове објављивао је у многим листовима као Балкан мозаик, Браво, Вечерње новости, Експрес политика, Енигма вјести, Енигматика, Еурека, Икс, Квиско, Марбо, Марбо плус и још многим другим листовима и часописима.

Најпознатији и једини стални играч државне класне лутрије од њеног оснивања послије I свјетског рата, па до II свјетског рата и до краја свог живота био је Драгутин Недић, (1895), очекивао је премију коју никад није добио. По казивању Срете Лазића.

Најпознатији аматер глумац, комичар по сеоским приредбама био је Зјалић, (Остоје) Милорад. Период друга половина II вијека.

Најнижи растом човјек у Копривни био је Тодор (Тодорић) Чакаревић, (1890).

Најгнуснији злочин, - човјек испечен на ражњу, доживио је Андрија Андрић из Мале Ријеке (непозната година рођења и година догађаја). Андрију су ешкије, разбојници, да би изнудили дукате, пекли на ражњу. Кућа Андрије налазила се на мјесту викендице Милутина Стевановића. Испричала Цвијета Павловић, Стевановић, (1923).

Најнеобичнији добронамјерни савјет дао је Перо (Ристе) Лазић (1855-1930) своме унуку Урошу (1904). Перо је савјетовао Уроша да посјећује сваки пазарни (пијачни) дан у Модричи, неовисно да ли за то имао потребе или не. Тај дан ће увијек некога пријатеља - познаника срести, новога упознати, нешто ново сазнати, корисно научити. Испричао Анђелко Лазић.

Најдужи период црквени појац - пјевчик у Копривни, крајем прве половине 20. вијека, био је Стојан Цвијановић Тешанић (1905). Стојан је имао врло лијеп глас, рукопис, а знао је и старо црквено писмо. Послије 1945. водио је аналфабетске течајеве и обучавао неписмене у Требави.

Joomla "wookie mp3 player 1.0 plugin" by Sebastian Unterberg
 
Weitere Beiträge...
GRADIMO KOPRIVNU
Banner
Banner
ŠVICARSKA - BOSNA
Banner
Banner
Banner
STATISTIKA
1319417
DanasDanas362
JučeJuče559
Ova SedmicaOva Sedmica2539
Ovaj MjesecOvaj Mjesec10688
UkupnoUkupno1319417