Banner
°°° VAŠE POVJERENJE°°°°° NAŠA JE NAGRADA°°°
Banner
ZADNJE POSTAVITE SLIKE
nove slike.jpg
SRCEM ZA MODRIČU
Banner
Benutzer : 5770
Beiträge : 442
Weblinks : 16
Wir haben 46 Gäste online

Pjesme

Joomla "wookie mp3 player 1.0 plugin" by Sebastian Unterberg



USPOMENE IZ DJETINJSTVA

Često puta
u prošlost zalutam,
u djetinjstvo
do ognjišta stara.

Gdje je majka
kuruzu mijesila,
ispod sača
proja mirisala.

Igrao se
kraj vatre u lugu,
žar podsticò
i na ručak čekô.

Dječja sreća
skrivala je tugu,
krompiriće na
žaru sam pekò.

Svega malo-
a u srcu dosta!
Sirotinjski
živjelo se srecno.

Od svega mi
uspomena osta
i u meni
živjeće još vječno.

Nema više
ognjišta ni peke,
stare kuće,
ni verande stare.

Odnijele su
sa vremenom rijeke
zdravo doba,
lijepe običaje.



ВРАТИМО СЕ НА ОГЊИШТЕ СВОЈЕ


Кол`ко пута питасмо се само
што нас тако родном крају вуче,
и због чега дођосмо овамо
од родитеља, огњишта и куће?.

Чему човјек може да се нада
кад у њему осмијеси су свели,
туђе гради, у души пропада
плод радости други су пожњели?.

Вара себе и машта о срећи
стално множи, одузима, збраја,
сваког дана све губитник већи
у понору без наде и краја.

Виле гради, сам од себе шпара
жури, јури и некуда гура,
да на крају без здравља и пара
од човејка остане љуштура.

Стално машта и планове прави
да сагради једну кућу, двије,
сазида је до облака плави
мало већу него у комшије.

А кад дођу зла времена стара
сасвим мало треба скромној души,
грађевина вриједних неимара
оронула, лагано се руши.

Зато хајде пријатељу мили
вратимо се на огњиште своје,
гдје су наши и ми се родили
да се пјесме о животу поје...



STARI ZANAT KOVAČIJA


Kao dječak od svog djeda
naučio važan zanat,
al stečeno znanje nema
stari kovač kom da preda.

Stari zanat kovačija-
hljeb sa devet gorkih kora:
na nakovnju gvožđe kuje
dok ne svane bela zora.

Dok u vatru gvožđe gura,
snažni kovač žar podstiče,
na licu mu trag ćumura
i ožiljci od željeza.

Na vatru dok ćumur baca,
u ustima stara lula
a umjesto upaljača
golom rukom žišku uze.

Dok mijehom u vatru duva,
započinje sjetnu priču:
“U nasljedstvo djed mi dade,
kovačiju da je čuvam.

Hrastov panj je za nakovanj-
reče čiča, kovač pravi-
a od stabla suhe šljive
najbolji se ćumur pravi.”

Užareno gvožđe uze
na nakovnju da ga klepa,
pa opsova crnog vraga:
“Koliko me još posla čeka!

Ko me tako prokle jako
da ja tvrdo gvožđe kujem,
od bijesa bih,sad, zaplako!”-
narogušen gunđa, psuje...



NEMA VIŠE VODENICE STARE


Izumiru lijepa nam vremena
i sa njima lijepi običaji,
stari čamac kao uspomena
oronuo čezne na obali.
…R…
Nekada su tu redovi bili
s džakovima punim žutog blaga,
sa svih strana mljeti dolazili
kad pozove vodenica draga.
…R…
Stari djeda nakrivi šubaru
da zapali staru lulu uze,
kad spomenu vodenicu staru
iz očiju zablistaše suze.
…R…
Sa ponosom on započe priču,
kad sam nekad vodeničar bio
od sreće mu brkovi se miču,
nikad nisam iz nje izlazio.
…R…
Kad učini vrijeme svoje
pa ne bude čamca više,
pjevat ćemo vodenici
da je vrijeme ne izbriše.
…R..
Vodenice tamo više nema
pored Bosne gdje je bila prije,
samo čamac uz obalu drijema
zaboravu odvažno se smije.
(ovdje moze da bude uvek razlicito,pored Bosne, potoka ili…)



ŠAINA VODA


Šum izvora sa Šaine vode
ispod bukve, oronule, stare,
niže đerdan dragih uspomena
iz vremena u nepovrat što ode.

Tom kladencu ne dolaze više
čili momci i njihove dive,
da vodu piju ni da lica miju...
Sve stazice i putiće sive
uspelo je vreme da izbriše,

al u meni još sećanja žive
na staricu s obramicom krivom
bistru vodu s izvora što nosi,
napaja me tom vodicom živom
a krhkom rukom miluje po kosi.

Do izvora kroz korov bez staze
dođu lovci, ponekad navrate,
da popiju pregršt vode taze
da se odmore i snagu povrate.

Obramica odavno miruje,
voda sama kroz cevi dolazi,
žubor joj se više i ne čuje,
nema bake kosu da mi mazi.

Bistri izvor sa Šaine vode
u mom srcu žuboriće srećno,
a u pjesmi neka živi vječno,
u zaborav ne smije da ode.



PORUKA


Golube bijeli, raširi krila,
poleti zavičaju mom,
prenesi pozdrave ocu i majci
od sina jedinog.

U tuđem svijetu provodim mladost,
A duša -u kraju mom!
Noćima sanjam oca i majku
i topli stari dom!

Vraćati se treba dok kasno nije-
razmišljam često sam.
Stranac sam ovdje, a isto ću biti
kad dođem tamo star i sam.

Tuđino pusta, teška ko jad,
u meni tvoja slika je blijeda,
do tebe stigoh veseo i mlad,
a kosa moja već sad je sijeda.

Vratiću se u zavičaj,
u Koprivnu, drago mjesto,
gdje izvorska teče voda,
radi sreće srpskog roda
gdje se uvijek slavi nešto

Vraticu se sto mogu prije
u Koprivnu, gdje kopriva ko lijek cvjeta,
gdje se mlijeko iz šerpe pije,
gdje još ljubav prava cvjeta.



Joomla "wookie mp3 player 1.0 plugin" by Sebastian Unterberg
 



ONA

Koraci meki, krepki, čili ...
Gledamo je tako dok ulicom ide
sva krhka i nježna; pogled joj mili
žudno pratim i ja i to njene oči vide.

Dražesna i vitka- na obzorju vila :
duge, gipke, noge ko boginju da nose,
il princezu što je slatki san prosnila...
O, kako bih samo da joj mrsim kose,

pramenove bujne ramena što kriju,
oči sjajne, modre, biserni ten kože
da ljubim ludo, sada, ispred sviju;
uzdah mi se ote:o,spasi me, bože!

Al požudne oči čari ženske vide:
vrela bedra, njedra, kukove, ramena;
ni pred svjietom cijelim neće da se stide
kad u srcu hara božanstvena žena...




ANA

Zastaše pogledi u beskraju...
Ana!”- ote se meki uzdah sa usana.
Visoko, u beskraju, u tmini,
Izgaraju osjećanja na zvezdanoj prašini
Raskošna toplina, u sjeni, u njoj, u meni...
Istinktivno nas vezuje ljubavlju...

Unutrašnji nemiri…

Misli iščezavaju s pjesmom povjetarca,
Ostaje samo treptaj uz lupanje srca.
Jedini poklon što od nje iskamčih:
Eh, ponoviće se sve!”

Sve lebdi u raskoraku ljubavi
Riječi, žudnje, nadanja htjenja...
Crtam, u mašti, ženu mog otkrovenja,
Eho odzvanja: ”Ana, ljubavi!”

ANA




KAD BI ZNALA

Kad bi znala kako boli
Vrelo srce dok te sanja
Beznadežno dok te voli-
Ko u ponor da potanja.

Dok kroz pustoš lednu luta,
Kad bi znala kako pati
Duša moja; nije na te ona ljuta
Nek ti meko srce shvati!

Kad bi znala kako želim
Srećno, vedro, lice tvoje
Dušu i srce da veselim-
Moja želja, eto- to je!



TEBI

Vrijeme će utišati strasti, riječi i želje.
Strpljivost je nada, za ljubav našu spas.
Sačuvaj dostojanstvo, za ljubav htjenje,
pogledaj u nebo- zvijezde sijaju za nas!

Nemiri lebde u tami, sijaju vlažne oči,
neizbježno se pogledi sreću, treperi tijelo.
Spojimo ljubav i maštu, kò vino nek se toči
pod krošnjom jasena-tu gdje je sve počelo.

Kreni odvažno, smjelo, još postoji nada.
Kroz tajne odaje svjetlucave noći
mene vrijeme briše, nestajem sada,
u ljubavnu zoru da l ću ikad doći?

Vrijeme će stišati strasti, opasne sjene,
sgasnuće zvijezda, za tren će vrijeme stati.
Zakorači smjelo u svitanja me prati
prije no što prah samo ostane od mene.




У СПОМЕН
ПРИЈАТЕЉУ ТОЗИ


Да ли ће ме
икад туга проћи,
успомене
што ми срце ломе...

Да л ће небо
пренијети моћи
бол и тугу
пријатељу моме.

Често мјесец
наврати у снове,
уз Тозину
гитару засвира
и поздрави
пријатеље драге
које туга за њим
тако често дира.

Тужна јава
к`о прича из бајке:
зла судбина
млад живот устави...
Јеца срце,
сломљено у мајке,
пријатељи
на тужној Требави...

Вјечито ћу
жалити другара
што га судба
с Требаве истрже.

Из срца ћу
источити пјесме,
име ћу Ти
овјенчати, друже,
да никада у заборав не сме.

Драги Жарко,
миле, друже Тоза,
“Нека ти је
вјечна слава!“-
кличу жално
и с поносом,
пријатељи
и сва Требава.



GASI SE SELO

Rado se sjetim davno je bilo
kada sam srećan u selu bio,
uz cvrkut ptica i miris zemlje
veseo sa ocem na njivi radio.

S proljećem ranim, kad dođe ševa,
i zeleno ruho odene gora,
vrijedni seljaci u ranu zoru
kreću u polja njive da oru.

Kada proljeće pred ljetom padne
a plodna zemlja postane žedna,
bakarno žito u klas se dadne
raskopča svoja nabrekla njedra.

Ponovo seljak na njivu rani
livade kosi, sijeno sprema,
tako se smjenjuju ljetni dani
za odmor tada vremena nema.

Tek kad se ljetna vrućina stiša,
priroda svoju odjeću mijenja,
kad rodna polja zalijeva kiša,
tad ratar ljetinu mora da sprema.

U jesen selo je jako živo
setva se sprema, rakija peče,
uz kazan, uz svetu vodu, miris peke,
bruje pjesme do kasno u veče.

A kada noći potkrate dane
bijeli pokrivač na zemlju stane,
seljaku tada lakne u duši
vatricu loži i meso suši.
Uz pršut i sir pijucka tako
i dragu svoju zagrli jako,
nježno joj šapuće do zore rane...
E, tako seljak uživa u zimske dane.

Rado se sjetim: davno je bilo
kao u pjesmi i moje selo,
danas i njega, kaò i svako drugo
korov i tuga stavili pod krilo.

Nad selom mojim ostade duga
a ispod korov, ambrozija...
Priča na kraju, u srcu tuga:
gasi se selo, više ne sija...

Nestade svega što lepo bijaše,
selo pusti i život se gasi...
Ko će bašte od korova da spasi
kad nestanu i stari naši?



Joomla "wookie mp3 player 1.0 plugin" by Sebastian Unterberg
 
GRADIMO KOPRIVNU
Banner
Banner
ŠVICARSKA - BOSNA
Banner
Banner
Banner
STATISTIKA
1336711
DanasDanas289
JučeJuče572
Ova SedmicaOva Sedmica861
Ovaj MjesecOvaj Mjesec10819
UkupnoUkupno1336711