Banner
°°° VAŠE POVJERENJE°°°°° NAŠA JE NAGRADA°°°
Banner
ZADNJE POSTAVITE SLIKE
nove slike.jpg
SRCEM ZA MODRIČU
Banner
Benutzer : 5770
Beiträge : 452
Weblinks : 16
Wir haben 69 Gäste online

****Dragi prijatelji, kolege,slučajni posjetioci…****

**KRAJ**

www.koprivna.com

Pročitaj više





NEZAPAMĆENI ZLOČIN MILETA MATIĆA!



Video zapis - Tragedija porodice Vasiljević:

Pogledaj video zapis - prilog BH Televizije

Pogledaj video zapis - RTS - Preteći Svemira




MILE MATIĆ



Za samo dvadeset i dva sata, na prostoru od preko sto kilometara, od Doboja do Koprivne, Mile Matić, tridesetogodišnji zatvorski stražar, ubio je devet ljudi. Smrt je šetala Bosnom od osam sati ujutro 26. februara do šest sati ujutro 27. februara 1986.
NEZAPAMĆENI ZLOČIN Svoj krvavi pohod Matić je započeo u očevom stanu u Doboju, u ulici Prvog maja 10. U jednoj sobi, koju je inače stalno držao pod ključem, živeo je Mile Matić, a u drugom delu istog stana njegova sestra Nada sa mužem Dušanom Popovićem i njihovim detetom. Dan ranije, Mile je po sestri poručio zetu Dušanu da se ujutro nađu u tom stanu. Te kobne srede nisu mnogo razgovarali: odmah su se posvađali i potukli. Umesto šaka, Matić, nosilac majstorskog pojasa u karateu, upotrebio je peglu i udario zeta po glavi.
Kada se tridesetdvogodišnji Dušan našao na podu, Mile ga je umotao u čaršav i ćebe,zavukao službeni pištolj unutra da se pucnji ne čuju i pet puta povukao obarač.Hladnokrvno je potom zaključao sobu i stan i krenuo u osamdeset kilometara udaljenu Zenicu.
Uz put je seo u taksi Zorana Andrijaševića. Šta se sve događalo u „Ladi”ovog zeničkog taksiste, ne zna se tačno. Izvesno je samo da je Mile Matić kod tunela Vranduk sa četiri hica usmrtio Andrijaševića i bacio ga u korito reke Bosne. Sa „lade” je poskidao taksi-oznake i tim ukradenim automobilom stigao u Zenicu. Otišao je na posao u Kazneno-popravni dom,Novi život”, kao da se ništa nije dogodilo tog prepodneva.
U zatvorskom bifeu, čuvari su tog dana videli Matića u društvu sa kolegom Azemom Rizvićem, sa kojim se inače nije tako često družio. Ali, tog dana njih dvojica su se, izgleda, dogovorili da po podne krenu u obližnje selo, po neke devojke.
To momačko putovanje ukradenom „lađom”, završilo se tragično po Rizvića. Matić ga je hicem u glavu ustrelio kod sela Jeline. Uzeo mu je potom službeni pištolj, ostavio ga mrtvog u kolima i auto-stopom se vratio u Zenicu.
Oko devet sati uveče, nakon što se presvukao i uspeo da iz zatvora u ovećoj torbi iznese automatsku pušku M-62, pištolj i 300metaka, Mile Matić je, predstavljajući se kao opštinski službenik, seo u „mercedes” Ejuba Čenda.Svoju tešku torbu stavio je u gepek. Želeo je, kako je prethodne večeri reka o ovom taksisti, da ga Čenda hitno prebaci u Vinkovce.
Kada su krenuli iz grada,iskusni taksista je posumnjao u identitet svog putnika, jer je znao da pravnici i službenici ne nose tako teške torbe, ne drže ruku u unutrašnjem džepu dok sedeu taksiju i obično ne ćute. To je i bio razlog da Ejub Čenda na obližnjoj benzinskoj stanici, dok je plaćao benzin Matićevim parama, došapne prodavcuda obavesti miliciju o ovom čudnom tipu.
I zaista, nekih dvadesetak kilometara dalje, tek što su progovorili pokoju reč o devojkama, kod Žepče su se na drumu pojavila dvojica milicionera,zaustavili taksi i zatražili od Čende i Matića njihove isprave. Obojica su izašli iz auta. Kada je Čenda na zahtev milicionara otvorio gepek, Mile Matić je pripucao iz dva pištolja. Prvi metak je milicionaru Stanoju Iliću presekao kičmu i izašao na obraz. Drugi je pogodio milicionara Huseina Softića, srećom u radio-stanicu, dok je treći kuršum samo okrznuo taksistu Ejuba Čenda koji se odmah bacio na zemlju. Posle pucnjave u mrkloj noći, , taksista, preživeli milicionar i ubica pobegli su svako na svoju stranu.
Mile Matić je krenuo u Žepču, verujući da u ovom gradiću može lakše dase sakrije. Šupa Ivana Dunđera, učinila mu se kao dobro skrovište. Pozornik Ivan Gabelić, ne sluteći ništa, sasvim slučajno je naleteo na Matića i Dunđera pored šupe i priveo ih u stanicu milicije. Još u hodniku Mile je opet potegao pištolj, ali ga je on izneverio. Dok je vadio drugi pištolj i nišanio, milicionar Gabelić je pobegao u stanicu i digao uzbunu. Uspaničeni ubica utrčao je u obližnju crkvu, ogrnuo svoj stražarski mantil i ne hajući za svoju torbu u šupi, krenuo iste noći u Doboj.
Bilo je deset sati uveče, kada se Matić obreo na železničkoj stanici i od taksiste Uzemira Bešlagića zatražio da ga hitno odveze do sela Poljica, dodavšida ide kod prijatelja. Bešlagić nije posumnjao u namere svog putnika, ali je društva radi poveo sa sobom i jednog prijatelja, tako da je Matiću prepustio prednje a drugaru zadnje sedište. U Poljici, međutim, Mile nije našao svog prijatelja. Vratio se u taksi i zatražio da ga Bešlagić odveze u Donje Koprivne kod Modriče, jer, navodno, tamo ima devojku. U ovo selo, beli „mercedes” satrojicom putnika stigao je oko 23 časa. Matić je platio vožnju i nestao u noći.

Taksista se sa svojim prijateljem vratio na dobojsku železničku stanicu. Sreda samo što nije prošla. Čim se taksista udaljio, Mile Matić je krenuo uz brdo do zaseoka Velika Rijeka. Njemu ovaj kraj nije bio nepoznat. Dolazio je u ovo selo više puta zbog lepih očiju Smiljane Vasiljević, učenice IV razreda mašinske škole. I sada je krenuo prema njenoj kući. Ali, umjesto da pozvoni i uđe na vrata, snažni ispretni zatvorski stražar se preko krova niske dvorišne zgrade popeo na tavan i odatle spustio u špajz. Prošao je prvo jednu, zatim drugu pa treću spavaću sobu i počeo da puca iz svojih pištolja i automata.
Na pod, pored njegovih nogu, prva je mrtva pala osamnaesto godišnja Smiljana Vasiljević, a potom su nastradali njen deda Milorad (68) i baba Smilja(62). Probuđena pucnjavom, majka Zorka (37 godina) samo je uspela da podigne glavu i ugleda satansko lice svog ubice. Njen sin Milorad (19), regrut i mladoženja, uspeo je da iskoči iz kreveta i da pojuri prema vratima. Istogmomenta, Matić mu je drškom pištolja razneo zube, zasuo ga karate udarcima u glavu i potom ubio jednim metkom.
Nemilosrdni krvnik nikoga nije poštedeo u kući Vasiljevića. Kada je pucnjava utihnula, ubica je odložio oružje i sjeo. Sada je on bio gospodar vremena. Sve do zore čekao je oca svoje nesuđene devojke.Veljka Vasiljevića, vozača „Bosnaprijevoza”, umor je spasao sigurne smrti.Vraćajući se sa posla zanoćio je kod prijatelja. Umesto domaćina, rano ujutruoko pet sati Matić je ustrelio Veljkovog psa čuvara. Odlazeći iz Velike Rijeke,zapalio je kuću, štalu i garažu na bregu. Želeo je da zatre seme Vasiljevića.Jedino je sa zgarišta izneo telo mlade Smiljane Vasiljević.
Ne zna se kud se posle ovog gnusnog masakra deo Mile Matić. Nameravao je, izgleda, da pešice preko sela Misinaca stigne u Doboj, pa se usput obreo i u selu Zarječe. Tu su ga stigli zima i san. Svratio je zato u kuću Marka i Stane Stokić i zamolio ih da prilegne do četiri ujutru, kada stiže autobus. Stokići su mu pokazali krevet i umorni neznanac se skljokao na njega. Na stolu u kuhinji zaboravio je kutiju keksa i mleko u tetrapaku. Glas o „zatvoreniku koji je pobio celu porodicu u Osječanima” stigao je umeđuvremenu i u Zarječe. Kada je Marko Ružojčić tog četvrtka svratio do komšije Marka Stokića i u sobi u gledao usnulog stranca, sve mu je postalo jasno.
Otrčao je odmah do Ivana Ravlića, predsednika seoskog Komiteta za ONO i DSZ i ispričao mu da je neki nepoznati čovek došao kod Stokića. Ravlić je uzeo pištolj iz fioke i sa Ružojčićem se vratio natrag do Stokićevih. Uleteli su u sobu i Matiću prislonili pištolj na glavu. Sanjivi ubica stigao je samo da zavuče ruku pod jastuk, ali ne i da izvuče oružje. Predao se bez mnogo reči.
Kadsu ga Ravlić i Ružojčić vezali lancem za pse i strpali u „fiću” i upitali: „Znaš lišta si uradio?”, devetostruki ubica je muklo odgovorio: „Znam, imao sam namjeru i dalje!” Bio je četvrtak, 27. februar 1986. godine, popodne.
Hapšenjem Mileta Matića, dvojica odvažnih seoskih aktivista prekinuli su tog dana jedan neslućeno dugi lanac smrti koji je mogao da bude još krvaviji i još bolniji. Jer, Mile Matić je kod sebe imao spisak sa dvanaest imena ljudi koje je želeo da likvidira. Devet lica je već bilo mrtvo.
Smrt je ostala, srećom, samo pretnja za Džemala Kadrića, načelnika KPD „Novi život” u Zenici, za Kadira Brakanića, starešinu zatvorskog kruga, Mirka Grgića, razvodnika straže, i Željka Zelića, mladića ubijene Smiljane Vasiljević.
Mile Matić, sin alkoholičara i psihopate, rođen je 14. januara 1956. u Derventi. Imao je tri godine kada je njegova majka napustila porodicu Luke Matića. Ipak, i kao dete rastavljenih roditelja, Mile je izrastao u zrelog mladića. Sa koeficijentom 162, bio je natprosečno inteligentan i neobično istrajan u usavršavanju svega čime se bavio. Težio je čak i perfekciji. Uvek uredan i elegantan, skretao je pažnju na sebe svojom markantnom pojavom.
Uniforma zatvorskog stražara mu je stajala kao salivena. Kada je počeo da se bavi karateom, vrlo brzo je osvojio crni pojas. Mogao je jednim udarcem šake da razbije dve cigle, a zatim tom krvavom rukom da razlupa još dvanaest složenih crepova.
Jedno vreme je sa uspehom radio i kao trener u karate-sekciji SD„Partizan” u Kaknju, odakle je, izgleda, proteran jer se posumnjalo daje prisvajao novac od članarine.Amaterski se bavio i fotografijom. Imao je dobru i kvalitetnu foto-opremu.
U torbi koju je poneo sa sobom kada je krenuo u „osvetnički rat”, imao je pored automatske puške i uniforme još i fotoaparat. Specijalnost su mu bili aktovi devojaka i snimanje ljubavnih scena u kojima je često i sam bio glavni glumac. Jedna naša ilustrovana revija je čak objavila nekoliko Matićevih autorskih fotografija sa ženskim aktovima. Uzgred, Mile je bio i veliki osvajač ženskih srca. Imao je devojke u Zenici, Doboju, Žepči, Derventi, Zavidovićima,Maglaju, Kaknju. Neke od njih ne samo daje fotografisao nage, već ih je kasnijei ucenjivao, preteći im da će njihove slike poslati nekim novinama.
Matićeve kolege, komšije i poznanici smatraju da je Mile, u suštini, bio miran, ljubazan,povučen i pomalo narcisoidan čovek. Umeo je, na primer,satima sam da sedi na klupi u parku ili da stoji ispred dobojske robne kuće.Voleo je da čita kriminalne romane, obožavao je automobile marke „mercedes”i čeznuo za mladim i lepim devojkama.
U martu 1985, u Doboju je upoznao lepu i visoku učenicu Smiljanu Vasiljević i to u vreme kada je njen mladić Željko Zelić bio u vojsci. Matić se svojom ljubaznošću, elegancijom i slatkorečivošću lako i brzo približio Smiljani. Ona je u početku prihvatala njegovo udvaranje, ali se kasnije, pred kraj školske godine predomislila i ovo poznanstvo i prijateljstvo naglo prekinula. Samouvereni i lepuškasti zatvorskičuvar nije tako mislio. Sve češće i sve upornije pratio je osamnaestogodišnju učenicu, sačekivao ispred škole, odlazio u njeno selo namećući njenim roditeljima priču o ženidbi.
Uvidevši da od ljubavi i braka sa Smiljanom neće biti ništa, Mile Matić je počeo otvoreno da preti, prvo devojci i nje nim roditeljima, a zatim i njenom mladiću. Bio je tako drzak da je Smiljaninim drugaricama, kao u šali, rekao: „Ona neće doživeti osmi mart!”
Željko Zelić je, međutim, ove pretnje ozbiljno shvatio i prijavio Matića zeničkom SUP-u.
I Dušan Popović, dobojski karatista kod koga je Mile počeo da vežba karate, često se žalio na ponašanje svog šurjaka sa kojim se često svađao zbog razvoda koji je tražila njegova sestra Nada. Što su pretnje postajale direktnije, to su i žalbe bile sve češće. Za samo godinu dana, radnici SUP-a u Doboju i Zenici dobili su desetak prijava protiv zatvorskog stražara Mileta Matića. Na žalost, ni radnici SUP-a, a ni prijatelji porodica Zelić, Popović i Vasiljević nisu ovim pretnjama pridavali veći značaj. Mislili su daje reč samo o sitnijim ličnim nesporazumima. Nikome nije padalo na pamet da su pretnje zapravo iskra iz koje će jednog dana buknuti veliko zlo, jer niko, pa čak ni rukovodioci KPD u Zenici, gde je Matić radio, nije znao da je ovaj mladić psihopata.
Naime, posle dva meseca lečenja na psihijatrijskom odeljenju zeničke bolnice, Mile Matić je 16. januara 1985. pušten kući kao zalečeni bolesnik sa dijagnozom „paranoidna šizofrenija”, uz zabranu svakog dodira s oružjem i s preporukom da se javi invalidskoj komisiji. Slično mišljenje o ovom momku,nekoliko nedelja kasnije, dao je i psiholog Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika iz Sarajeva, nakon redovnog sistematskog pregleda zatvorskih ' stražara iz Zenice. Oba ova nalaza Mile Matić je ukrao i sakrio u svoju radnu kasetu. Unjegovoj glavi već tada je izgleda postojao plan kako da se oslobodi ljudi „koji ga proganjaju i koji mu smetaju”.
Za čoveka sa porodično nasleđenom šizofrenijom, za mladića koji je živeo u nekom svom svetu, za stražara koji je bio nesposoban da ljudski reši svoje probleme sa okolinom, smrt je izgleda bila najjednostavnije rešenje, izlaz,olakšanje. Naoružan automatskom puškom i pištoljima, Mile Matić je pošao da uzme sve od života, ne dajući mu ništa. Smiljana Vasiljević i članovi njene porodice stradali su zbog neuzvraćene ljubavi. Zoran Andrijašević, Dušan Popović i Azem Rizvić platili su svojim životima neraščišćene Matićeve račune. Prvi mu se zamerio zbog neke devojke, drugi zbog sestre, a treći jer ga je ošamario na radnom mestu. Jedino je milicionar Stanoje Ilić ubijen neplaniranoi slučajno.
Čudno je da niko nije ranije pokušao da zaustavi ovog bolesnika i zlikovca u njegovom krvavom pohodu po Bosni. Tek kada je krv prolivena ikada je Mile Matić postao najmasovniji poratni jugoslovenski ubica, ljudi su se setili njegovih reči:

„Znate, ja volim da ubijam!”

Članak iz Knjige
MARKA LOPUŠINE
- NAJZAGONETNIJE JUGOSLAVENSKE UBICE

Joomla "wookie mp3 player 1.0 plugin" by Sebastian Unterberg
 
GRADIMO KOPRIVNU
Banner
Banner
ŠVICARSKA - BOSNA
Banner
Banner
Banner
STATISTIKA
1439732
DanasDanas389
JučeJuče410
Ova SedmicaOva Sedmica389
Ovaj MjesecOvaj Mjesec13261
UkupnoUkupno1439732