Banner
°°° VAŠE POVJERENJE°°°°° NAŠA JE NAGRADA°°°
Banner
ZADNJE POSTAVITE SLIKE
nove slike.jpg
SRCEM ZA MODRIČU
Banner
Benutzer : 5770
Beiträge : 440
Weblinks : 16
Wir haben 21 Gäste online


KO SU MONASI?



PITANJE


Ko su monasi? Zašto i kako se postaje monahom? Na koji način monasi, odvojivši se od ovog sveta, ipak mu doprinose i čine da on bude bolji?

ODGOVOR:


Vaše pitanje je suštinsko i dubinsko. Odgovoriti na njega detaljno zahtevalo bi daleko više prostora (i vremena) nego što mi imamo na raspolaganju u našoj rubrici "Praktična veronauka". No i u tim okvirima pokušaćemo da kažemo ono što je najbitnije.

Dakle, ko su monasi? Običnim, savremenim jezikom govoreno, monasi su ljudi koji su se radi ostvarenja viših hrišćanskih ideala (Carstva Nebeskoga i spasenja duše svoje) odrekli sveta i svega u svetu (svetskih blaga i svetskih briga). Radi ostvarenja tih svojih uzvišenih ciljeva monasi žive u posebnim mestima koji se nazivaju manastiri, u kojima oni provode ceo svoj život.

No, radi boljeg sagledavanja ovog bitnog elementa u životu Crkve Pravoslavne, moraćemo da se vratimo malo u istoriju nastanka monaštva.

Ideal monaškog života povezan je neraskidivo sa organizmom Crkve Pravoslavne. To je trud na ostvarenju ideala hrišćanskog života, jer monaški život teži da ispuni u potpunosti sve propise hrišćanske istine. Otuda, monah nije ništa drugo do hrišćanin koji se trudi da to bude u pravom i potpunom smislu te reči.
On nije "neko" izvan ili iznad Crkve, nego najzdraviji njen deo. Monah nije kukavica nego heroj i hrabri borac. On ratuje neprekidno protiv zla najpre u sebi samom, a zatim i u svetu (nikako: protiv sveta, kao tvorevine Božije). Trudi se revnosno za uzvišeniji život i spasenje duše svoje. Otuda je, s pravom, monaški život opevavan kroz vekove kao najuzvišenija filosofija.

Monah, da bi stekao i zadobio u sebi vrline, kida svoje veze sa materijalnim svetom i živi stranim ("čudnim", inakovim) životom, životom usamljeničkim (monah = samac, koji sam živi), bežanjem u pustinju i napuštanjem zavičaja, srodnika, imanja i td.

Posebna veličina ovog odricanja od svetskih stvari pokazuje se u dragovoljnom ostajanju u devstvenosti i nestjažaniju (nesticanju imetka), dva principa koji prevazilaze dužnosti čoveka prema Bogu, i nisu zapovesti Božije, nego izuzeci, a od strane monaha prema Bogu predstavljaju darove koji prevazilaze zapoveđene dužnosti.

Sa odricanjem od sveta povezano je i smirenoumlje, budući da je ono prvi uzrok, ujedno i prvi plod samog odricanja. Ne može se zamisliti odricanje bez smirenoumlja, niti monaški život bez odricanja. Sredstvo kojim monasi postižu smirenje jesu telesni trudovi. "Zamor po prirodi smirava telo, a kad se telo smiri, smirava se i duša", govorili su na osnovu ličnog iskustva sveti Oci-podvižnici.

Za podvižnike koji su "umrli za svet", otadžbinom dalje postaje nebo, ka kojem umnim molitvama i tajanstvenom lestvicom, rukovođeni velikim Učiteljima monaškog života, uzlaze "građani neba" stepen po stepen. Na tom putu uzlaženja, poslušnost Igumanu, ili duhovniku (Avvi) u pustinji, bilo je uvek značajna briga monaha. Njegovo lično, egoističko mišljenje, a pogotovu lična (svoja) volja, jesu pojave ovoga sveta, i stoga je monah dužan da ih iskoreni potpuno.

Radi potpunijeg uvida u našu temu, neophodno je nešto reći i o samim istorijskim počecima monaškog života.

Vrativši se mislima u daleku prošlost vidimo da se monaški život zvanično pojavljuje u 4-om veku, dok njegovi koreni sežu do samih apostolskih vremena. Propisan način hrišćanskog života u sveštenim tekstovima. Novoga Zaveta predstavlja prvi asketski tipik u krilu Crkve. Od prvih, dakle, hrišćanskih vremena pojavljuju se začeci monaškog života.
Mnogi vernici, posvećeni potpuno Bogu, živeli su strogim životom u hrišćanskim zajednicama, podvizavajući se u uzdržanju i molitvi. Ovi hrišćani, uzdržljivci, nazivani su podvižnicima. Saglasno hrišćanskom učenju, samo jedna stvar u čoveku ima vrednost, duša njegova, prema kojoj ceo svet ne vredi ništa, kao što je i sam Gospod rekao: "Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije, a duši svojoj naudi?
Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju" (Mt. 16,26). Hrišćanina čeka surova borba da bi se oslobodio beznačajnih stvari ovoga sveta i da bi uobličio višeg, novog čoveka, po liku Hristovom, koji će moći sa smelošću da se pojavi pred Bogom. Ali sve ovo zahteva mnogo žrtve od hrišćana, pre svega potpunu samokontrolu, zatim udaljavanje i odbacivanje svetskih stvari, i najzad očišćenje svoje volje.

Na osnovu ovih principa prvi hrišćani su uređivali svoj život, ali neki od njih, po kretani unutrašnjom revnošću i hitajući hrišćanskom savršenstvu, želeli su da idu na još veće žrtve, lišavajući dragovoljno sebe većine blaga ovog života i nalažući na sebe još veće uzdržanje, post i molitvu.

Brak je za hrišćanina ustanova časna, "velika tajna" (Ef. 5,32), ali je ipak ustanova ovoga sveta. Zato su mnogi od strogih hrišćana izbegavali brak (ne prezirući ga) da bi živeli u čistoti. Da to nisu bili "retki" pojedinci, svedoče hrišćanski pisci tih ranih vremena, kao Justin Filosof, Atinagora i dr. govoreći o "mnogima" koji tako žive (bezbračno), kako ljudi tako i žene.

U početku, hrišćani koji se uzdržavahu živeli su usamljeno, ali ne u pustinjama, nego svaki blizu svoga grada i svoga zavičaja, kao što svedoči sv. Atanasije Veliki u Žitiju prepodobnog Antonija Velikog. Udaljavanje vernika od ljudskih zajednica i naselja pred-stavlja novi elemenat koji se pridodaje prvobitnom hrišćanskom životu. Tako je nastao asketski život, iz koga je kasnije proizašao monaški život u pravom smislu te reči.

Pored ovog unutrašnjeg i uzvišenog razloga za nastanak monaštva, njegovom procvatu i formiranju u mnogome je doprinelo gonjenja Episkop Artemije sa svojim monasima hrišćana u prva tri veka i surovost rimskih Imperatora. Polovinom 3-eg i početkom 4-og veka gonjenja su postala veoma surova, tako da su se mnogi hrišćani, da bi izbegli mučenja i da se ne bi u mukama odrekli vere svoje, povlačili u pustinje. Zbog pojačanog i dugotrajnog gonjenja, udaljeni hrišćani ostajali su u pustinji dugo vremena, hraneći se darovima pustinja i planina (zeljem i korenjem). Gonjenja su za mnoge hrišćane postala sastavni deo života, bez čega se život nije mogao ni zamisliti. Otuda, kada su gonjenja i konačno prestala, mnogi su sami sebe "gonili" i odlazili u gore i pustinje, prihvatajući oskudicu u svemu. I kao što su oni za vreme gonjenja takvim životom pobeđivali svoje gonioce kao sluge đavola, tako i po prestanku gonjenja tim istim strogim životom pobeđivali su nova oruđa đavola -svetski način života, postajući tako "mučenicima savesti".

U istoriji razvoja monaštva, prvi poznati pustinjak bio je sveti Pavle Tivaidski u Gornjem Egiptu, ali stvarni vođa pustinje i otac monaškog života bio je prepodobni Antonije Veliki (+357).
Dok je ideal monaškog života ostao kroz vekove u suštini isti, oblik organizovanja monaškog života od samog početka zna za izvesne promene, te je monaški život prolazio kroz više monaških sistema, od kojih su se iskristalizovala uglavnom četiri.

1. Prvi vid ili način monaškog života bio je anahoretski ili pustinjački. Nastao je u Egiptu u vreme gonjenja, posebno onog za vreme Dekija Trajana (249 - 251). Za vreme Antonija Velikog 5000 anahoreta ispunjavalo je Nitrijsku pustinju i njenu okolinu. Oni su živeli usamljeno (pojedinačno), a samo nedeljom i velikim praznikom dolazili su u najbliži hram radi zajedničke molitve i Pričešća. Predajući sebe svakoj vrsti dobrovoljnog mučenja i oskudice, neprekidnoj molitvi i najstrožijem postu (po malo hleba i vode), živeli su zaista anđelskim životom

2. Sistem Lavre nastao je u 4-om veku u Palestini. Prep. Ilarion, učenik sv. Antonija, doneo je anahoretski način života u Palestinu, te su nastale različite naseobine monaha, koje su dobile naziv Lavre. Prva takva Lavra bila je u Faranu u judejskoj pustinji, osnovana 323 - ZZO.g. od prep. Haritona.
Lavra se razlikuje od Pahomijevskog opštežića (kinovije), kod kojeg su monaške kelije bile obuhvaćene jedinstvenim zidom (Claustrum = kloster). Lavra se sastoji od mnogo samostalnih kelija, udaljenih jedna od druge, ali koje su imale jedan zajednički hram, gde jedan sveštenik ili duhovnik daje monasima svete Tajne i čini ih pričasnicima crkvenog života. Monasi su u Lavri polupustinjaci i poluanahorete, od kojih je svaki "iguman u svojoj keliji". Da bi monah dobio pravo da živi lavriotskim načinom života morao je najpre da prođe jedno vreme čišćenja i iskušeništva u nekom opštežiću.
Sistem Lavre nije bez mnogih nedostataka i podozrenja. Otuda težnja da se anahoretski život preobrati u kinovijski.

3. Sistem kinovije ili opštežića jeste jedan korak dalje od lavriotskog načina. Osnivač opštežića u Egiptu u 4-om veku bio je prep. Pahomije Veliki. On je sabrao monahe u jednu i istu zgradu i dao je monaškom životu ustavni (kanonski) oblik. Pored molitve i poslušanja i sve ostalo im je bilo zajedničko: stanovanje, odeća, ishrana i rad (rukodelje). Prva opštežiteljna zajednica osnovana je od prep. Pahomija oko 320. g. na istočnoj obali reke Nila. Snaga ovog opštežića još za vreme njegovog osnivača dostigla je do 3000 monaha kojima je on upravljao.
Iz Egipta ovaj način života brzo se proširio na Malu Aziju, Palestinu i druge krajeve Istoka, kao i na Zapad. Osnivač opštežića u Palestini bio je prep. Teodosije Veliki. Tu, u Palestini (ali i kroz vekove), postojao je uzajamni uticaj lavriotskog i kinovijskog načina života. Razvoju i uređenju opštežića mnogo je doprineo sveti Vasilije Veliki (+378) sa svojim asketskim spisima, i posebno sa monaškim pravilima. Otuda je opštežiće ostalo kao glavni način monaškog života kroz vekove, kako u Vizantiji tako i svim ostalim pravoslavnim zemljama, pa i kod nas Srba, do danas.
4. Idioritmijski sistem. Opštežiće ipak nije bilo i ostalo poslednji oblik monaškog života. Iz njega, više kao dekadencija nego kao razvoj, vrlo rano su se pojavile težnje kod pojedinih monaha za "odrešenjem" od kinovijskog načina života. Naročito u 9-om veku za vreme Lava Mudrog, razvila se idioritmija, koja je do skora bila veoma prisutna na Svetoj Gori Atonskoj. U idioritmijskim manastirima ostalo je zajedničko: uprava, molitva nedeljom i praznikom, i donekle rad i odeća, dok je ishrana svakome bila svoja (svaki je za sebe brinuo i spremao). Takav je bio do nedavno i naš Hilandar.

Monasi, iako odvojeni od sveta, načinom svoga života oni ipak ostaju deo njega, i imaju veliki uticaj na njegov preobražaj. Pre svega primerom i molitvom. Jer monasi su molitvenici i zastupnici naši pred Bogom. Kao što su anđeli svetlost monasima, tako su monasi svetlost mirjanima. Značaj monaha i monaštva u istoriji Crkve i pojedinih naroda je neprocenjiv i neobuhvativ u jednom ovako kratkom izlaganju.

Iz Vašeg gornjeg pitanja ostalo je još samo jedno mesto koje očekuje konkretan odgovor: "kako se postaje monahom"? Delimično se odgovor nalazi u već do sada rečenome, ali i konkretno: Monahom se postaje slobodnim izborom svakog pojedinca, saglasno reči Hristovoj: "Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide" (Mt. 16, 24). Kada po svojoj volji, slobodno, donese neko tu uzvišenu odluku, onda odlazi u neki od postojećih manastira (gde oseća da je za duhovni život klima podesna), ostavljajući svoju volju pred manastirskom kapijom, jer bi mu ona dalje samo smetala u njegovom monaškom životu. U manastiru se predaje na rukovodstvo igumanu (ili igumaniji u ženskom manastiru), i u potpunom poslušanju i molitvi prohodi svoj iskušenički (pripravnički) staž, koji obično traje tri godine. Posle toga dolazi svečani čin monašenja uzimanja svetog anđelskog lika, u kome produžava svoj monaški život i podvig ushodeći ka savršenstvu iz blagodati u blagodat do poslednjega svoga izdihanija. Blažen je onaj ko se na taj put odluči.

Mir ti i radost od Gospoda.

Joomla "wookie mp3 player 1.0 plugin" by Sebastian Unterberg
 
GRADIMO KOPRIVNU
Banner
Banner
ŠVICARSKA - BOSNA
Banner
Banner
Banner
STATISTIKA
1305679
DanasDanas312
JučeJuče596
Ova SedmicaOva Sedmica3246
Ovaj MjesecOvaj Mjesec11778
UkupnoUkupno1305679